Bacam letimičan pogled na nas..na tu
sliku koja još uvek krasi ram koji si mi poklonio za našu godišnjicu...
Skrećem pogled ka plišanom zeki na čijem vratu stoji oklembešeno srce sa
natpisom "ti si srce mog srca"...čime si me razmežio za rođendan.
Prilazim kompijuteru, a na njemu i
dalje sedi plišani meda sa mašnom u ruci kojim si me iznenadio za Dan
zaljubljenih...
Zagledana u policu za knjige,ne mogu da ne primetim na poslednjoj stoji
"Sofijin svet" koji si mi posle jedne svađice ne lako prepustio...
Pitam se još samo,
Zašto me u svoj svet nisi pustio?
Dolinom sunca i sumraka idem ja
Da,ponekad,samo ponekad tako vešto se iskradeš iz spoljnog sveta i svratiš mi u misli,snove,svakodnevnicu.Svratiš poput nezvanog gosta a očekuješ da je sve na starom mestu..Poželiš da knjiga idalje stoji na onom prašnjavom stolu gde si je ostavio,da lampa još uvek sija čekajući te uzalud,kafa da bude mlaka i bez šećera,a ja bi trebalo da budem nasmejana da bi scenografija bila potpuna.Jednu istinu nisi spoznao,loša sam ja glumica i ne uklapam se u tvoj hladni scenarijo.Ali kada se zainatim mogu da budem gora od loše glumice pa mogu da zaljutim tvoj život,da ga iznenada zakomplikujem ili da ga jednostavno ostavim ovako bljutavog.Praznog.Ne,ne primam te natrag u svoje bele zore i nevina devojačka jutra.Posle tebe koji si u moj život ušao poput tornada i razneo moje biće na sijaset delova trebaće mi vremena da sklopim mozaik od raznesenih ćelija..Znaš,tražim povod za smeh i nasmejana jutra.Ponekad poželim da imam moć i vratim vreme,da vratim kazaljke i kažem im da ne žure,da se ne tope poput Dalijevih časovnika.Poželim da zajedničkim slikama ulijem živost,boju,smeh a ne vlažnost od suza..poželim da glavnim junacima ulijem dobrotu i docrtam humanost kao glavne osobine.Poželim da snovi sruše teške cigle ovog kineskog zida koji nas deli u poimanju ljubavi i bliskosti...poželim da te zagrlim jako i poljubim nežno tvoja oka dva..Da li dolinom sunca ili sumraka idem ja?
Uverena sam da sve priče o ljubavi liče jedna na drugu,jer ljubav je life motiv svih nas.Ljubav je srž i suština svih priča,ona potka o koju se saplićemo ili ludi kamen na koji svesno stajemo.Ipak,ono što ih deli,tj razdvaja je aroma,miris,ono sto daje posebnost..Naša ljubav mirisala je na cimet i koka kolu.Iznenadna,platonska,krhka, rodila se jednog pretoplog julskog dana na rubu šestougaonog bazena i suncobrana od trske,izmedju peska i palmi,u jednoj pustinjskoj zemlji.Daću joj ime Lotos..Uzavrelo tlo gde krv ne teče već struji a zenice se šire od same pomisli na čulno zadovoljstvo,avanturu,emocije i ljubav.U vazduhu miriše kašmir pomešan sa našom čežnjom,razbuktanom željom i eto nas zagrljaju.Oči su zaiskrile,usne su se smešile a ruke se već u mislima grlile,reči su nestajale.Vazduh je sa toplog postao prijatniji,duvao je u ledja,vise nije postojala vrućina,vetar,plaža,sunce,ceo svet je iscurio poput peščanog sata.Rodilo se nešto.Neobjašnjivo.Setno,milo i bolno,vremenom ograničeno,satima uokvireno.Dva bića delio je jezik,i jedna država,zatim humor,reci,note,suze,smeh i čitava kultura..A spajalo nešto neuhvatljivo poput pene,mehurića.Šta smo bili tada?Trenutak samo.Bilo je slatko,priredjivao si mi večere u kući od trske,naše malo sklonište obasuo si lotosovim cvetom i začinio vanilom,sve je mirisalo na bajku.A ja..svako veče druga toaleta,sredjivala sam se za tebe,mirisala,sminkala,gledala se u ogledalu,i zelela da tvoje poljupce koza pamti jos dugo,dugo..igrala sam se sa kosom,koketirala, jer su nam samo neverbalni signali bili saveznici.Nismo razmenjivali reči,jezik je stajao kao rampa na putu naše sreće i ljubavi.Slikali smo se,ispijali piva iz flaše po mesečini,valjali se u pesku,ljubili ruke jedno drugom,smejali se starcima na plaži, tetovirali se kanom u retkim trenutcima dokolice.Ljubio si mi kožu,kao da su tvoje usne zelele da iscrtaju put do srca,a izbrišu granicu koja nas geografski deli.. topao i snen pogled me je uspavljivao,a nisam želela da spavam.Znala sam da se ovakav san samo jednom proživljava.
Možda to nije bila ljubav ,možda nije za uvek,mozda nisu papirna obecanja bila, ali taj oset,tu iskru ludila i tren koji nosim u sebi,niko mi ne može oduzeti.Od tada verujem da svako ima svoj san,njemu namenjen da ga prozivi.A danas srce zaboli ponekad,ali preživeće,bogatstvo iskustva i zivot u trenutku su slike sreće i nikada se ne mogu izbrisati iz mojih očiju.
Uverena sam da sve priče o ljubavi liče jedna na drugu,jer ljubav je life motiv svih nas.Ljubav je srž i suština svih priča,ona potka o koju se saplićemo ili ludi kamen na koji svesno stajemo.Ipak,ono što ih deli,tj razdvaja je aroma,miris,ono sto daje posebnost..Naša ljubav mirisala je na cimet i koka kolu.Iznenadna,platonska,krhka, rodila se jednog pretoplog julskog dana na rubu šestougaonog bazena i suncobrana od trske,izmedju peska i palmi,u jednoj pustinjskoj zemlji.Daću joj ime Lotos..Uzavrelo tlo gde krv ne teče već struji a zenice se šire od same pomisli na čulno zadovoljstvo,avanturu,emocije i ljubav.U vazduhu miriše kašmir pomešan sa našom čežnjom,razbuktanom željom i eto nas zagrljaju.Oči su zaiskrile,usne su se smešile a ruke se već u mislima grlile,reči su nestajale.Vazduh je sa toplog postao prijatniji,duvao je u ledja,vise nije postojala vrućina,vetar,plaža,sunce,ceo svet je iscurio poput peščanog sata.Rodilo se nešto.Neobjašnjivo.Setno,milo i bolno,vremenom ograničeno,satima uokvireno.Dva bića delio je jezik,i jedna država,zatim humor,reci,note,suze,smeh i čitava kultura..A spajalo nešto neuhvatljivo poput pene,mehurića.Šta smo bili tada?Trenutak samo.Bilo je slatko,priredjivao si mi večere u kući od trske,naše malo sklonište obasuo si lotosovim cvetom i začinio vanilom,sve je mirisalo na bajku.A ja..svako veče druga toaleta,sredjivala sam se za tebe,mirisala,sminkala,gledala se u ogledalu,i zelela da tvoje poljupce koza pamti jos dugo,dugo..igrala sam se sa kosom,koketirala, jer su nam samo neverbalni signali bili saveznici.Nismo razmenjivali reči,jezik je stajao kao rampa na putu naše sreće i ljubavi.Slikali smo se,ispijali piva iz flaše po mesečini,valjali se u pesku,ljubili ruke jedno drugom,smejali se starcima na plaži, tetovirali se kanom u retkim trenutcima dokolice.Ljubio si mi kožu,kao da su tvoje usne zelele da iscrtaju put do srca,a izbrišu granicu koja nas geografski deli.. topao i snen pogled me je uspavljivao,a nisam želela da spavam.Znala sam da se ovakav san samo jednom proživljava.
Možda to nije bila ljubav ,možda nije za uvek,mozda nisu papirna obecanja bila, ali taj oset,tu iskru ludila i tren koji nosim u sebi,niko mi ne može oduzeti.Od tada verujem da svako ima svoj san,njemu namenjen da ga prozivi.A danas srce zaboli ponekad,ali preživeće,bogatstvo iskustva i zivot u trenutku su slike sreće i nikada se ne mogu izbrisati iz mojih očiju.
Tebe sam dobila kao surov dar.Dar sa kojim ću kasnije ojačati jedra..
Tvoje lice sam zamišljala u snovima; bademaste oči,crna mekana kosa poput kašmira naslanjala se na izvajani vrat,zategnuti mišići i taj stas poput manekena sa Bossove reklame.Bio si sve ono što sam ikada želela,zvuči kao naslov knjige –“Pazi šta želis možda ti se ostvari”...Ostvarilo se.Mojoj sreći nije bilo kraja,mlada neiskusna,prva ljubav na pomolu..Bila sam zanesena,često pomišljala da sam čak i privilegovana jer te imam u svom životu.Lebdela sam.
Ko bi rekao,ostvarila se prisutnost kratkotrajne lepote.Ostvario se dugotrajni bol.Tvoji dodiri meki poput svile,poljupci obojeni aromom zrelih malina,hvatala sam ih u letu,a vazduh tek usput,ne bi li slucajno izostavila sekund tvoje pažnje.Voleo si me,tada sam mislila,dovoljno po tebi ,po meni na kašičicu.Prve godine naše ljubavi bile su čarobne,ispunjene sitnim pažnjama.Pokloni,izlasci,večere u dvoje ,noci pregršt zadovoljstva.Bilo je lepo voleti te,šetati,grudvati se,smejati,dosadjivati se..Ipak to je bila površina,olako poznavanje jednog tebe,a sta se krije u dnu okeana ostaje da situacija pokaže.Usledio je nas raskid,sitna prebacivanja,svadje ,nerazumevanja i moja zdravstvena intervencija.Tvoj odlazak od mene i moje upoznavanje pravog tebe.Prvi put.Vidim lica koja do sad nisam videla,smenjuju se kao činovi jedne predstave,prvi put ih upoznajem,jedno po jedno,smenjuju se a ja zaledjena ostajem u svom bunilu.Misleći da sam te poznavala.Nisam.Tvoj pogled u bolnici me je boleo,smrvio na sitne stakliće kaleidoskopa.Gulio kožu sa nežnih dlanova ostavljajući za sobom hrapav trag.Moj odraz u ogledalu,to nisam bila ja.Neznam da li sam sa tobom bila prava ja.Da li sam se izmenila za tebe?Pitam se šta sam iznajmila dušu ili srce?Ko ti se više radovao?Da li ću moći da izmerim?Da li je radost merljiva?
Sebe sam stavila na drugo mesto i zamenila svoj svet želja i ambicija tobom,mojim lažnim alter egom.Ne volim tu reč- nikada ali nikada ne bi mogao biti taj drugi,ta druga ja.Jer,nisi me poznavao.Nisi se ni trudio da me upoznaš.
Ipak kada se računi svedu,ti nisi čovek,već veliko iskustvo.Ti -moj najvažniji gost imao je na tacni poverenje i dobro raspoloženje,zatim sledio je bonus nežnosti i topline ,a za dezert redjali su se red latica,red osmeha,red poljubaca,red ruža..
A ruže bez trnja ne postoje.Po potrebi trnje tvoje ljubavi sam gurala pod tepih.Kada si me boleo.Boleo si me često i jako,poput leka tri puta na dan.Vreme leči bolne rane, ali ne minuti,meseci.Godine su bile te..Kažu da važne odluke trebamo obećati drugima da u slučaju naše slabosti oni budu ti koji će nas podsetiti na data obećanja,sebi. Obećala sam,sebi ,da ću te preboleti.i da ima milion takvih kao što si ti..
Trajalo je dugo,jer tuga se tugom leči.I posle raskida bio si prisutan u mom životu još dugo,i učestalo toliko da sam sama konstruisala naše dijaloge u glavi.
Sama sam te prebolela, bez obzira na sugestije prijatelja,knjiga- tebe sam birala ja.Danas biram da te ne mrzim,da ti oprostim i da ti se nasmejem kad te sretnem.Srećem te često.Ne krivim te sto nisi bio uz mene kada mi je bilo najteže,što si gusio moje aspiracije i sto si moje planove rezao tupim nožem.Ne,ne ljutim se što me nikada nisi pitao kako sam,što mi nisi bio prijatelj kada si video da kopnim.
Ne zelim da te krivim, to je slaba uteha.
Nije ljubav ono čemu si me ti učio.
Ali ipak,ne osudjujem i ne krivim te.Ti si samo gorka posledica a uzrok je bio lep..
Tebe sam dobila kao surov dar.Dar sa kojim ću kasnije ojačati jedra..
Tvoje lice sam zamišljala u snovima; bademaste oči,crna mekana kosa poput kašmira naslanjala se na izvajani vrat,zategnuti mišići i taj stas poput manekena sa Bossove reklame.Bio si sve ono što sam ikada želela,zvuči kao naslov knjige –“Pazi šta želis možda ti se ostvari”...Ostvarilo se.Mojoj sreći nije bilo kraja,mlada neiskusna,prva ljubav na pomolu..Bila sam zanesena,često pomišljala da sam čak i privilegovana jer te imam u svom životu.Lebdela sam.
Ko bi rekao,ostvarila se prisutnost kratkotrajne lepote.Ostvario se dugotrajni bol.Tvoji dodiri meki poput svile,poljupci obojeni aromom zrelih malina,hvatala sam ih u letu,a vazduh tek usput,ne bi li slucajno izostavila sekund tvoje pažnje.Voleo si me,tada sam mislila,dovoljno po tebi ,po meni na kašičicu.Prve godine naše ljubavi bile su čarobne,ispunjene sitnim pažnjama.Pokloni,izlasci,večere u dvoje ,noci pregršt zadovoljstva.Bilo je lepo voleti te,šetati,grudvati se,smejati,dosadjivati se..Ipak to je bila površina,olako poznavanje jednog tebe,a sta se krije u dnu okeana ostaje da situacija pokaže.Usledio je nas raskid,sitna prebacivanja,svadje ,nerazumevanja i moja zdravstvena intervencija.Tvoj odlazak od mene i moje upoznavanje pravog tebe.Prvi put.Vidim lica koja do sad nisam videla,smenjuju se kao činovi jedne predstave,prvi put ih upoznajem,jedno po jedno,smenjuju se a ja zaledjena ostajem u svom bunilu.Misleći da sam te poznavala.Nisam.Tvoj pogled u bolnici me je boleo,smrvio na sitne stakliće kaleidoskopa.Gulio kožu sa nežnih dlanova ostavljajući za sobom hrapav trag.Moj odraz u ogledalu,to nisam bila ja.Neznam da li sam sa tobom bila prava ja.Da li sam se izmenila za tebe?Pitam se šta sam iznajmila dušu ili srce?Ko ti se više radovao?Da li ću moći da izmerim?Da li je radost merljiva?
Sebe sam stavila na drugo mesto i zamenila svoj svet želja i ambicija tobom,mojim lažnim alter egom.Ne volim tu reč- nikada ali nikada ne bi mogao biti taj drugi,ta druga ja.Jer,nisi me poznavao.Nisi se ni trudio da me upoznaš.
Ipak kada se računi svedu,ti nisi čovek,već veliko iskustvo.Ti -moj najvažniji gost imao je na tacni poverenje i dobro raspoloženje,zatim sledio je bonus nežnosti i topline ,a za dezert redjali su se red latica,red osmeha,red poljubaca,red ruža..
A ruže bez trnja ne postoje.Po potrebi trnje tvoje ljubavi sam gurala pod tepih.Kada si me boleo.Boleo si me često i jako,poput leka tri puta na dan.Vreme leči bolne rane, ali ne minuti,meseci.Godine su bile te..Kažu da važne odluke trebamo obećati drugima da u slučaju naše slabosti oni budu ti koji će nas podsetiti na data obećanja,sebi. Obećala sam,sebi ,da ću te preboleti.i da ima milion takvih kao što si ti..
Trajalo je dugo,jer tuga se tugom leči.I posle raskida bio si prisutan u mom životu još dugo,i učestalo toliko da sam sama konstruisala naše dijaloge u glavi.
Sama sam te prebolela, bez obzira na sugestije prijatelja,knjiga- tebe sam birala ja.Danas biram da te ne mrzim,da ti oprostim i da ti se nasmejem kad te sretnem.Srećem te često.Ne krivim te sto nisi bio uz mene kada mi je bilo najteže,što si gusio moje aspiracije i sto si moje planove rezao tupim nožem.Ne,ne ljutim se što me nikada nisi pitao kako sam,što mi nisi bio prijatelj kada si video da kopnim.
Ne zelim da te krivim, to je slaba uteha.
Nije ljubav ono čemu si me ti učio.
Ali ipak,ne osudjujem i ne krivim te.Ti si samo gorka posledica a uzrok je bio lep..
Tebe sam dobila kao surov dar.Dar sa kojim ću kasnije ojačati jedra..
Tvoje lice sam zamišljala u snovima; bademaste oči,crna mekana kosa poput kašmira naslanjala se na izvajani vrat,zategnuti mišići i taj stas poput manekena sa Bossove reklame.Bio si sve ono što sam ikada želela,zvuči kao naslov knjige –“Pazi šta želis možda ti se ostvari”...Ostvarilo se.Mojoj sreći nije bilo kraja,mlada neiskusna,prva ljubav na pomolu..Bila sam zanesena,često pomišljala da sam čak i privilegovana jer te imam u svom životu.Lebdela sam.
Ko bi rekao,ostvarila se prisutnost kratkotrajne lepote.Ostvario se dugotrajni bol.Tvoji dodiri meki poput svile,poljupci obojeni aromom zrelih malina,hvatala sam ih u letu,a vazduh tek usput,ne bi li slucajno izostavila sekund tvoje pažnje.Voleo si me,tada sam mislila,dovoljno po tebi ,po meni na kašičicu.Prve godine naše ljubavi bile su čarobne,ispunjene sitnim pažnjama.Pokloni,izlasci,večere u dvoje ,noci pregršt zadovoljstva.Bilo je lepo voleti te,šetati,grudvati se,smejati,dosadjivati se..Ipak to je bila površina,olako poznavanje jednog tebe,a sta se krije u dnu okeana ostaje da situacija pokaže.Usledio je nas raskid,sitna prebacivanja,svadje ,nerazumevanja i moja zdravstvena intervencija.Tvoj odlazak od mene i moje upoznavanje pravog tebe.Prvi put.Vidim lica koja do sad nisam videla,smenjuju se kao činovi jedne predstave,prvi put ih upoznajem,jedno po jedno,smenjuju se a ja zaledjena ostajem u svom bunilu.Misleći da sam te poznavala.Nisam.Tvoj pogled u bolnici me je boleo,smrvio na sitne stakliće kaleidoskopa.Gulio kožu sa nežnih dlanova ostavljajući za sobom hrapav trag.Moj odraz u ogledalu,to nisam bila ja.Neznam da li sam sa tobom bila prava ja.Da li sam se izmenila za tebe?Pitam se šta sam iznajmila dušu ili srce?Ko ti se više radovao?Da li ću moći da izmerim?Da li je radost merljiva?
Sebe sam stavila na drugo mesto i zamenila svoj svet želja i ambicija tobom,mojim lažnim alter egom.Ne volim tu reč- nikada ali nikada ne bi mogao biti taj drugi,ta druga ja.Jer,nisi me poznavao.Nisi se ni trudio da me upoznaš.
Ipak kada se računi svedu,ti nisi čovek,već veliko iskustvo.Ti -moj najvažniji gost imao je na tacni poverenje i dobro raspoloženje,zatim sledio je bonus nežnosti i topline ,a za dezert redjali su se red latica,red osmeha,red poljubaca,red ruža..
A ruže bez trnja ne postoje.Po potrebi trnje tvoje ljubavi sam gurala pod tepih.Kada si me boleo.Boleo si me često i jako,poput leka tri puta na dan.Vreme leči bolne rane, ali ne minuti,meseci.Godine su bile te..Kažu da važne odluke trebamo obećati drugima da u slučaju naše slabosti oni budu ti koji će nas podsetiti na data obećanja,sebi. Obećala sam,sebi ,da ću te preboleti.i da ima milion takvih kao što si ti..
Trajalo je dugo,jer tuga se tugom leči.I posle raskida bio si prisutan u mom životu još dugo,i učestalo toliko da sam sama konstruisala naše dijaloge u glavi.
Sama sam te prebolela, bez obzira na sugestije prijatelja,knjiga- tebe sam birala ja.Danas biram da te ne mrzim,da ti oprostim i da ti se nasmejem kad te sretnem.Srećem te često.Ne krivim te sto nisi bio uz mene kada mi je bilo najteže,što si gusio moje aspiracije i sto si moje planove rezao tupim nožem.Ne,ne ljutim se što me nikada nisi pitao kako sam,što mi nisi bio prijatelj kada si video da kopnim.
Ne zelim da te krivim, to je slaba uteha.
Nije ljubav ono čemu si me ti učio.
Ali ipak,ne osudjujem i ne krivim te.Ti si samo gorka posledica a uzrok je bio lep..
Oduvek sam smatrala da zivot cine krupne stvari,ljudi i dogadjaji koji nam ga obelezavaju,daju mu punocu i smisao.Sve dok jednog avgustovskog dana nisam shvatila da sam u svojevoljnoj zabludi.Nije sve bas tako kako mislimo.Nije istina da je celina vise od delova,jer delovi cine celinu.Zureci u travu,dok sam ispijala prvu jutarnju kafu,razmisljala sam sta me to cini srecnom?Da li je to velika ljubav,upis na fakultet,polozen vozacki,odlazak na more?Sve te krupne,u ocima drugih bitne stavke.. Ne,nikako mi to ne moze doneti onu leprsavu radost ustreptalog trenutka..Osecaj me ne vara,a ja znam sta dubinu moje duse usrecuje., kafa u travi okruzena omiljenim casopisima,jedan mec stoni tenisa sa drugaricom,popodnevno mazenje sa morskim prasetom(Duskom),caj na minijaturnoj terasi,pogled na gnezdo mojih gugutki komsinica,cokoladni mafin za dorucak,razglednica od prijatelja,pisamce u sanducetu(a da nije neki racun u pitanju)omiljena knjiga koja nije na citanju vec "mene ceka" u biblioteci..
Nije tesko sici u ponore svog ja,u sebe ,zapitati se sta je to sto volimo? i sta me ushicuje?Odgovori se nadovezuju,bas kao i recenice dobrog prijatelja kada ih nastavlja na nase jer zna o cemu govorimo..prepoznavanje
Proveren recept uvek uspeva..Kafa u travi za sjaj u ocima!
Ljubav na prvi poklon je ono sto je nekad bila ljubav na prvi pogled.P kao poklon i kao pogled,pojmovno slicno ali sustina zaudara na gorku danasnjicu.Opor ukus a mirisa nema,postali smo imni na blagost,neznost,emocije a postali osecajni na novac i poklone.Naravno one Svarovski ili D&G,ili Cavali ali prva linija,nista ispod.Ljubav.Toliko opisana,prozivljena na svoj nacin,rastrzana izmedju strasti i svadja.Neponovljiva.U isto vreme je vrhovna vrednost i kamen spoticanja zavisi kako su nam karte bile dodeljene,ipak smisao nasa.Kada se pogled pretvorio u poklon?i zbog cega nam je draze da sedimo u fensi kaficu sa voznim parkom parkiranim na metar,dva,koji nam daje vrednost,samopouzdanje umesto da bosi hodamo po poljima lavande,da vozimo bajs kaldrmastim licama i sami pravimo piknik u Kosutnjaku..
Ne verujem da dobro uvek dobrim vraca se ali verujem da neko ima savrseniji plan za mene ,cak i od mene same.Vesto ga je skrojio i upakovao u suze,smeh i poneki tresak o zemlju,hrabro treznjenje,pre glavnog dobitka iliti premije,soulmate-a,ali s licem na gore i bez mnogo slomljenih delova.Dok cekam posledice svojih nesavrsenih poteza, lakomislenih odluka ili neko cudo u vidu savrsene ljubavi da mi se desi,do tada se razmastavam..i cekam savrseni kroj za sebe.Do sada sam sama birala i od mog srca ostala je krpljena lutka ,sad se prepustam i ne uzimam iglu i konac u ruke ukoliko ne osetim one leptirice..ukoliko ne kazem u sebi..On je taj..a kada se pojavi,nasmeje i prigrli me svojom pozitivnom aurom,znacu da mi krojacki pribor nikada nije trebao,samo da sam ga ranije srela..